Sećam se da je bio 25. decembar, da je bilo užasno hladno, da sam bila sedmi razred i da sam bila u pozorištu sa školom. Kada sam došla kući, otišla sam u WC i videla na gaćicama tamnu fleku – nisam bila sigurna da je to baš krv, ali kada sam se obrisala bilo mi je jasno da jeste.

Znala sam da sam dobila prvu menstruaciju, jer su sve devojčice u odeljenju već imale. U svlačionici posle fizičkog su pričale o ulošcima (pamučni, slovenački, ONA – tada još nisu postojala krilca), vati koja se takođe koristila (koju je koristila i moja mama), o tome da li ih i koliko boli, i kikotale se na spomen tampona koje nismo tada ni koristile.

Znala sam da sam dobila jer mi je i mama pričala, objašnjavala šta je to menstruacija, a i u kući se uvek znalo kada mama treba da dobije i kada dobije. Jer, glava je boli, nervozna je, boli je stomak, itd.

Iako sam, ja mislim, sve znala, bila sam jako jako tužna kada sam videla tu tamnu mrlju, jer sam znala da ne želim da budem devojka, a kamoli žena. Jednostavno, htela sam da budem dečak, tako sam se i osećala i tako sam ja doživljavala svoje telo.  A ta tamna mrlja na gaćicama me je pogledala, i rekla: neće moći.

Pubertet mi je inače bio grozan, a bolna menstruacija je bila samo šlag na tortu. Svaka menstruacija me je bolela, i to užasno. Počelo bi sa PMSom – ono kad ti se približava prvi dan, kad si nervozna, tužna, pa besna, jedeš ko svinjče, pa plačeš, i tako u krug jedno 7 dana. Naduta sam kao žaba, i imam osećaj da imam 100 kila. I onda krene, i onda počnu grčevi, bol u krstima, bol u nogama. Muka mi je, povraćam, imam proliv.

Vremenom sam se nekako navikla na to da će me boleti celo telo na svakih 25-26 dana, da ću mrzeti sebe i ceo svet sedam dana pre, da ću živeti na čipsu, eurokremu i poli salami tih sedam dana u mesecu. Kada dođe taj crni 2 dan, sedim kući, vreme stane, plačem po ceo dan (i kad me ne boli, ja plačem) i slušam svoje tužne play liste za menstruaciju. Nekad se ne bih dizala sa wc šolje, što zbog povraćanja, što zbog proliva.

Dešavalo se da ne idem u školu po dva dana, jer ne mogu da ustanem iz kreveta, i da plačem u krevetu dok se ne uspavam. Drugi dan je uvek bio najgori. Od prve menstruacije sam koristila lekove protiv bolova – Brufen, Rapten K, Diklofenak, nekad i jače za opuštanje mišića.

Mama je uvek imala jednostavno objašnjenje za te bolove – mene je bolelo, tetke je bolelo, i tebe će da boli. Stalno je pominjala tetku Olgu, koja kad dobije, dolazi hitna pomoć u kuću da joj da injekciju. Sutradan izađe u grad ko da ništa bilo nije.

Brat i tata bi samo promolili glave u sobu da vide jesam li živa, doture uloške, plazmicu i vodu. Baba bi me sažaljivo gledala, masirala noge, i prepričavala svaki od svoja 4 porođaja na selu, nakon kojih ”odma’ ideš u njivu, niko te ne pita dal’ te šta boli”. Od tih njenih priča počne da me boli još više, i počnem da plačem još jače.

Ali, najgore od svega mi je bilo što se svaki mesec ta dva dana osećam potpuno beskorisno, potpuno nepokretno i bespomoćno. I što se na neki način sve planiralo prema menstruaciji – putovanja, izlasci, rođendani, polaganje ispita, sve. Sve.

E, onda dođe treći dan. Bolovi su mnogo manji, gotovo ih i nema. Telo mi splasne u normalu, nemam potrebu za prežderavanjem. Ne osećam tromost, umor. Ludački mi proradi libido (želja za seksom). I seks nekako u tom periodu ”zalaska” menstruacije bude super. Osećam da bih mogla planine da pomerim. I uglavnom, zaboravim na sve prethodne muke.

Bolne menstruacije nisu prestale ni do danas. Ali, sa svojih 40, nekako se lakše nosim sa njima. Kažem sebi, OK, idemo ponovo, ali danas mi ta dva dana kada se previjam po krevetu i plačem jer mi se plače predstavljaju dan za mene, dan za izbacivanje sve žuči, svih frustracija koje se skupe, tuge, i sve to nekako pustim da izađe iz mene taj drugi dan, uz moju tužnu play listu.

I zapravo, biće mi baš nekako žao kada mentruacije više ne bude bilo. Ali, to je neka druga priča.

Boba Dekić, 41