Poslednje nedelje svoje prve trudnoće provodim u bolnici, gde često dolaze studenti Medicinskog fakulteta, i doktorka ih pre svega uči kako se pravilno uzima istorija bolesti. Jedno od važnih pitanja jeste i kada sam dobila prvu menstruaciju. Kada kažem u četrnaestoj, student samo zapiše taj podatak u svesku i nastavlja dalje s pitanjima. Dakle, ništa značajno ne nalazi u toj informaciji. Izgleda da spada u domen normalnog.

A meni tada nije delovalo normalno, delovalo mi je mnoooogooo zakasnelo!

Bila sam najsitnija u razredu, uvek poslednja u vrsti na fizičkom, koje mi je dugo ostalo omiljeni predmet. Međutim, iznenada je, već negde u petom razredu, postalo jako važno imati što izraženije ženske atribute, što se u ovom slučaju ogledalo samo u veličini grudi i informaciji da li si dobila.

Kad si dobila onda na časovima fizičkog kažeš nastavniku Srećku da imaš poštedu. I on to zabeleži u debeli rokovnik, pa te pusti da ceo čas presediš na gredi. E, ta pošteda meni nikako da se desi!

Prvo mi nije bilo važno, jer sam ionako mnogo volela fiskulturnu salu, ali onda sam shvatila da devojčice koje već imaju menstruaciju stvaraju jedan krug kome nisam pripadala, u kom se priča o tome, u šiframa naravno, ali kao o nečem važnom i prekretnom, što te uvodi u svet odraslih. I stalno bi pitale onu drugu da li joj je prošlo kroz farmerke i nešto se došaptavale.

Kad bih pokušavala da se uključim i kažem nešto što sam čula od drugih, samo bi me bledo pogledale, jer ne znam ja to. Jer ne znaš dok to ne iskusiš, i videću kad dobijem, kad se prvi put poljubim, kad budem imala prvi seks, kad se udam, kad rodim dete – stalno ću nešto videti.

Osećala sam se baš inferiorno zbog toga, prolazi jedna, pa druga, i tek treće godine, kad sam već mislila da sa mnom nešto duboko nije u redu, stigao je prvi ciklus. I nije bio ništa posebno, kao ni nijedan posle njega.

A zvali smo ga pošteda, menzis, mestruacija, tetka iz Crvenke, oni dani, dobila je, ili ima.

Tad su u prodaji bile samo vata i mrežasti ulošci s vatom. A onda je drugarica koja je emigrirala u Kanadu donela tanke uloške s krilcima i podelila nam po jedan da probamo. Wow! Mislim da sam ga nosila bukvalno osam sati, ne verujući da može toliko da upije, i da tako lepo prijanja za veš. Uložak. S krilcima. Kakav poklon iz Toronta, 1995.

Ana, 37